Srce moje kucaj tiše, zastani na tren, da je slušam kako diše
06.11.2007., utorak
Zdravi i veseli bili
|
Evo, da vas ljudovi kratko poozdravim, vraćam se polako. Za sada samo to, ko me čita čita, ko je presta presta je odavno  A novi čitatelji, dobrodošli  |
- 10:13 - Piši Mate...piši... (2) - Uradi nešto - ili nemoj
13.04.2007., petak
Dosta je bilo.
|
Dragi čitatelji ovog bloga, obavještavan vas da prestajem pisati na ovome blogu. Na njemu san već duže od godinu dana i puno toga san pisao, čitao i tako. Blog neću brisati, ostaje tu, tako da možete uvik čitati sve stare postove  A ja u biti ne presrtajem s pisanjem bloga, već se samo uziman duuugi odmor  |
- 21:51 - Piši Mate...piši... (1) - Uradi nešto - ili nemoj
18.02.2007., nedjelja
----------------------
|
-------------- |
- 14:45 - Piši Mate...piši... (5) - Uradi nešto - ili nemoj
10.02.2007., subota
Snovi,želje, vizije???
 Jednom ne tako davno bijaše klinac koji je imao san, viziju i želju... svakim danom se približavao tom svom snu, svakim danom bio je 24 sata zreliji, iako tvrdoglav i uporan, težio je da ostvari svoj san. Ko klinac nije mogao ništa, mogao je samo zamišljati, no i to je bilo nešto,jer kad imaš neki san i neki cilj, i da ga ne ostvariš, opet je bitno da si imao cilj i viziju. Taj klinac živio je u svojim snovima, a isto tako brinuo se i o ostalim stvarima važnim u životu, snove nikad nije zapuštao, malo bi ih samo sa strane ostavio,iako svjestan da je budućnost ne predvidiva i da se ništa ne može sa sigurnošću planirat,ali snovi su ipak bili tu... Taj klinac je sad već odrastao čovjek, na vratima života, točnije pred raljama života. Iako uz potporu familije, al nažalost bez glavnog dijela familije, koji mu je puno značio i bio mu uzor u životu :(( No tu je ostatak familije, koji bi tom sad već odraslom čovjeku trebala biti potpora..da, sasvim je normalno da da... No on se ne osječa tako...osječa se usamljeno,usprkos svemu tome... Želeći, sanjajući i maštajući o svojiim planovima našao se sam samcat, bez potpore ljudi do kojih mu je stalo, očekivao je razumjevanje, ali nije ga našao.. Bio je sam, neshvaćen, s puno dilema i neostvarenih planova, za koje ima vremena u životu ostvarit, ali...niko ga nije hvaćo ozbiljno, svakim danom su mu potkopavali njegove vizije i snove... Našao se nesretan,neshvaćen u jednom krugu koji mu je puno značio... Bio je zahvalan na svemu dosad učinjenome, jer ih je trebao, ali s vremenom sve je manje vjerovao u ljude...nije želio da itko potkopava njegove snove i vizije, ponajprije ne njegova najbliža obitelj... Razočarao se...povukao u sebe, nepovjerenje i nesvaćenost je rasla iz dana u dan.... Bio je izgubljen...sam u svom svijetu.... Ali jednog dan, nada se ipak da to neće ostati tako, da će ipak prkosit svima i svoje ciljeve ostvarit...sa svojom upornošću i tvrdoglavošću, koje su u kombinaciji često dobre vrline, ali katkad i mane, ali nadamo se ne i u njegovom slučaju. ''Ovo Nije Moje Vrijeme'' Ovo nije moje vrijeme Ovo nisu moje zime Nisu ovo moje kise U meni su kise tise Poljubi me Iako znam da nisam ni snazan ni mlad Poljubi me Kao nikada do sad Ovo nije moje vrijeme Ovo nisu moja jutra Nepoznate mracne sjene Budenja su moja sutra Daleka Obala Ne, nije ovo moje vrijeme, moje vrijeme je negdje drugdje, zarobljeno, u iščekivanju oslobođenja, koje će doći...jednom....nadam se... |
- 16:18 - Piši Mate...piši... (2) - Uradi nešto - ili nemoj
08.01.2007., ponedjeljak
|
Pismo ćali Sad sam naresa Doša sam velik Mater govori da sam ti nalik I da sam isti ka tvoja slika Kad si se ono s materom slika Ćale moj Svak mi se ruga da si uteka A mater govori da si joj reka Zdravljem se kleja da ćeš se vratit Oli životom svojim ćeš platit Ćale moj, Ćale moj Nosim jaketu žutu i gaće Što si posla mi tisne i kraće Mater je uvik u tvojoj vešti Pa nam se smiju da smo furešti Ćale moj Tija bi ćale ka druga dica Imat uzase svojega oca S tobom se igrat Uz tebe ležat Slušat te, pričat, stalno te gledat ćale moj, ćale moj, ćale moj Čekam te ćale Da nam se vratiš Nitko da ne traži da svoj dug platiš Već da uz mater u miru živiš I da nam kuću opet oživiš Ćale moj Mater će umrit od silnog jada Ko će pogledat na mene tada Vrati se ćale kad ja te volim Makar bez šolda jer ja te volim Ćale moj, Ćale moj, Ćale moj! Ibrica Jusić :(((  |
- 23:28 - Piši Mate...piši... (17) - Uradi nešto - ili nemoj
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Galeb Kada sam galeb, letim slobodan i sam negdi daleko, lutam i dalje ću al' znam di mi je srce ostalo, ostalo od čežnje samo jer nikada nije prestalo, željeti se vratit' tamo di su zore poput svile meke i di me moja mati uvik čeka da se vratim izdaleka ... Tamo di sinje more ljubi bili žal di sunce pisme nosi vitar maestral tamo di moj je rodni kraj moj je zavičaj tamo di sunce uvik sja tamo je Dalmacija ... Kad san galeb, letim slobodan i sam negdi visoko i više ka' nikada do sad al' mi je srce ostalo, ostalo od čežnje samo jer nikada nije prestalo, željeti se vratit' tamo di su zore poput svile meke i di me moja mati uvik čeka da se vratim izdaleka ... Tamo di sinje more ... * * * Daleko od očiju svijeta,a tako blizu svemira...u traganju za beskrajem. ''Evo me ustajem tek da okrenem ploču Da li je to nepristojno u ovakvom času Mozart Requiem Agnus Dei Meni je ipak najdraži početak Raspolažem s jos milion njeznih I bezobraznih podataka naše mladosti Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta'' ''Čuvaj mi Bože moje zemljake još su nam neke reči jednake još se u istoj strofi čaše lome milo mome Smiluj se jednom i na južnjake čuvaj mi Bože bivše zemljake Tuku po nama strune kao šibe moeto libe * * * O, čuvaj mi Bože bivše zemljake Moje su pesme njinih reči pune A tuge su nam tako podjednake Da me zbune'' online Online Dating Svoje brčkarije šalji na pantrotas@net.hr Olivera Na pragu svojih dvadesetih bio sam laka roba, bile su moderne barabe onih dana. Ne želim svega ni da se setim, hteo sam, eto, sve da probam, zvalo me zabranjeno voće s raznih grana. Sad žalim, da, al' šta sam znao ja? Ti si bila jos devojčica. Leteo je kao leptir tvoj čuperak. Drugi bi sve imalo smisao, drukčije bih život disao da sam znao da postojiš Olivera. Možda sam a da nisam znao pred isti izlog s tobom stao, možda smo zajedno iz voza negde sišli? Možda si sasvim blizu bila, ulicom mojom prolazila i možda smo se na trenutak mimoišli? Sad žalim, da, al' šta sam znao ja? Ti si bila još devojčica, daleko od oga oka i mog pera. Drugi bi sve imalo smisao, ne bih svakoj pesme pisao da sam znao da postojiš Olivera. Drugi bi sve imalo smisao, ja bih iz te gužve zbrisao i nikom ne bi bilo jasno šta ja to smeram. Znao bih gde da sebi nađem mir, skrio se u tajni manastir i čekao da ti odrasteš Olivera. Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja" Toga jutra sam stigao putničkom klasom, pa kući sa stanice časom, kroz bašte i prečice znane. A u vojsci sam stekao druga do groba i hroničnu upalu zgloba - suvenir na stražarske dane. Ušao sam na prstima, mati beše već budna i brzo se prekrstila. Reče: "Prošlo je k'o za čas, baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas pa će ti svirati a ti ćeš birati". Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča, parada pijanstva i kiča i poznata cura u belom. Već po redu poželeh im zdravlja i sreće, iz ruku mi otela cveće i sakrila pogled pod velom. Tad me spaziše cigani, kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih! Širok osmeh i zlatan zub: "Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub nego zapovedi šta ćemo svirati!" Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana, nek zazvone tambure u transu. Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac, al' ja moram čuti tu romansu! Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako, da mi ne bi koja reč promakla. Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale, da je samo slučajno od stakla, dunjo moja... Retko odlazim kući a pišem jos ređe, i slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne. Al' nekad poručim piće i tako to krene, pa stignem u svatove njene, sve prave su ljubavi tužne. Nikom ne pričam o tome. Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem. Spas mi donose cigani, oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih, oni me pitaju šta da sviraju... Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana, nek zazvone tambure u transu. Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac, al' ja moram čuti tu romansu! Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako, da mi ne bi koja reč promakla. Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale, da je samo slučajno od stakla, dunjo moja... Ne volim januar Ne volim januar ni bele zimske vragove. U svakom snegu vidim iste tragove, tragove malih stopa, broj trideset i ko zna, kako polako odlaze. Više ne prolazim ulicom Dositejevom i nemam pojma kad neko pita gde je to. Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka nikad ja nisam brojao. Nisam te nikad čuvao, nisam te nikada mazio, pazio. Tvoju sam ljubav gazio, svemu smišljao broj. Nisam te nikad štedeo i nisam umeo stati ni ostati. Šta će od mene postati, mali anđele moj? Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih, dosta je suza i rastanaka nesretnih. Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima, tako se lako rasplaču. Nisam te nikad čuvao, nisam te nikada mazio, pazio. Tvoju sam ljubav gazio, svemu smišljao broj. Nisam te nikad štedeo i nisam umeo stati ni ostati. Šta će od mene postati, mali anđele moj? Bila je noć, jedna mrkla, kao ova večeras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu... Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali "Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš. Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet krila nekih pravih noćnih ptica. Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je čujem kako diše, kako diše u snu... Noć kad sam preplivao Dunav Na mostu smena straže, znao sam da me traže, žandara nema koji ne zna moj lik. Zar moja glava vredi sto forinti, gospodo draga? Pod slikom toliko piše, vredi bar krajcaru više. Dobre smo krčme znali, dobre smo konje krali, dobra nas neka zvezda pratila svud. Ostajte zbogom zeleni Karpati, drumovi carski. Dugo sam bio daleko, dal' me poželeo neko? Dolazim, sto dukata donosim, i kašmirsku maramu čudesnih boja. Dolazim, da te opet zaprosim, dok te drugom ne daju, ljubavi moja. Talasi lađe lome, šta srce zna o tome? Srce je ludi husar, pijan i mlad. I te sam noći preplivao Dunav, dubok i strašan. Oprosti velika reko, al' ja sam morao preko! Dolazim... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||